|
|
 |
|||
| Ušuškani u toplini svoga doma, obuzeti svojim problemima, kao da nemamo dovoljno vremena za druge, pogotovo strance! Postajemo hladni i nezainteresovani za druge ljude, dosta nam je i naših problema! Sivilo i prljavštinu našeg grada čine neoprani autobusi, ali i ljubičasta magla u našim očima od koje nikad ne vidimo druge! Oslušnimo, bar jednom, tuđu bol!" "Ljubi bližnjega svog
|
||||
 |
 |
|||
Ušuškani u toplini svoga doma, obuzeti svojim problemima, kao da nemamo dovoljno vremena za druge, pogotovo strance! Postajemo hladni i nezainteresovani za druge ljude, dosta nam je i naših problema! Sivilo i prljavštinu našeg grada čine neoprani autobusi, ali i ljubičasta magla u našim očima od koje nikad ne vidimo druge! Oslušnimo, bar jednom, tuđu bol!"
"Ljubi bližnjega svog
Kao što voliš samog sebe!"
''On možda nema gde da se vrati, greje se u ovoj pokretnoj
kutiji. Svi pilje u jednu tačku, i sa strahom odvajaju pogled od prozora.
Ljudska spodoba, čovek iz praistorije, skitnica, bednik smetlar, beskućnik,
smrdljivo pseto, gadna ljudska životinja! Vonj težak, kiselkast, truo,
memljiv miris od koga svi bežimo! Pogled je prazan, kao dno bunara, obrve
riđe štrče i napadaju, izraz su agresije! Siroče čovečanstva koje ga je
odbacilo!
Prosjak
Kao da je čelični poklopac lonca koji ključa, nebo metalnosivo, vazduh gust kao testo, mirisa suve, neplodne zemlje, dišemo teško, a ono pritiska naše duše, izobličuje telo. Postajemo siva bezoblična masa koja hoda, svi nalik jedni drugima kao blizanci, klonovi, greške prirode. Mrzovoljni, neraspoloženi, lutalice bez cilja. Vazduh je sve gušći, mrak je progutao sunce, zrake nema i neće izaći! Pakujemo se u zelenosive autobuse kao palidrvca u kutije, svi nalik jedni drugima, nemi,bezoblični, gledamo se, a ne vidimo. Zatičem sebe kako piljim u staricu, bila je lepa, a sada! ..Preko puta momak priča sam sa sobom. Prostor oko njega se ispraznio, kao da je šugav! Autobus pilićar se ljulja levo i desno, mene spopada neka muka! Brod koji nikuda ne plovi, putnici bespuća!
Prazni staklasti pogledi, bez grimase i osećanja, nosimo svoje breme, lica nam se sledila u grču. On možda nema gde da se vrati, greje se u ovoj "gradskoj pokretnoj kutiji", svi su pobegli. Da li nekad pomislite da u autobusima vlada neobična tišina? Svi se krišom gledaju! Nisu zainteresovani za lica drugih a tajno se proučavaju'! "Ova je stigla iz neke bogate kuće, sve je na njoj skupo deda ima tužan izraz, kao da mu je osmeh na licu zaleđen, .a ova majka, zašto tako histerično ljulja dete? Koliko su srećni, da li imaju želju da pričaju? "Zašto u trenucima dosade ne razmenimo tople reči'? Zašto vreme peščanog sata ne potrošimo na neobavezne, tople razgovore? Neko dobacuje: "To je neobavezno i glupo da razgovaram sa strancima, ne mogu ni sa mojima u kući da pričam, ma idi , neću da trošim misli i mozak na neznance! Dovoljno je meni mojih problema! Vazduh vlažan, gust, ljubičast, kao naši snovi, siv kao naš život, opor kao ukus gorčine! Čelični poklopac pritisnuo grudi, prostor zatvoren, tela se dodiruju, a onda, sa gađenjem udaljavaju.!.
Svi pilje u jednu tačku, i sa strahom odvajaju pogled od prozora. Ljudska spodoba, čovek iz praistorije, skitnica, bednik, smetlar, beskućnik, smrdljivo pseto, gadna ljudska životinja, jadnik, bedni čovek, siroče čovečanstva koje ga je odbacilo!.
