Sedeo je glave naslonjene na zaleđeno prozorsko okno, njegovo srce nije bilo ništa toplije, njegova duša tamna i usamljena, kao zvezda u maglovitoj noći. Svi su utonuli u dubok san, njegova ''kuća'' bila je žuta vila, nedaleko od groblja, sama na brdu, odvojena od celog sveta. Pitao se zašto je sam u ovoj velikoj spavaonici kada ulicama šetaju deca sa mamama, snivaju u svojim toplim krevetima, imaju samo svoju sobu, i topao zagrljaj roditelja.Pričinjavalo mu se da u tragovima zvezda vidi njen lik, da ga može dotaknuti rukama, ako dodirne prozorsko staklo. Voleo je da sanja, kao on ima mamu i brata, šetaju gradom, on traži sladoled, poklone, izvoljeva, mama se ljuti, voleo bi da ima ko na njega i da se ljuti, kako bi voleo da dobije i ćušku i lakše bi je podneo nego ovde u Domu! Pa zar nije lakše srcu kad te ćušne, zavali, odalami tvoja sopstvena mati, krv i meso, nego neki stranac?

Onda bi se razbudio, i shvatio gde je! Dan počinje isto, vaspitači kucaju po vratima, disciplina je skoro vojnička! Ako i ima omiljenu učiteljicu, veže se, ona mu pokloni poneki ukradeni osmeh, toplu reč ili poljubac namenjen možda njenom detetu, zagrli ga ovlaž i ode, ode svojoj kući, pobegne daleko od ovog žutog tužnog doma, jer ovo nije njena kuća i on nije njen, nije ničiji! U mraku prohladne sobe koja nikada ne može biti dovoljno topla, grli jastuk i topi ga toplim srebrinim suzama koje se često pretvaraju u srebrnkaste, samo njegove snove. Lepše je sanjati i ne buditi se kada te kraj kreveta ne čeka niko ''tvoj''! On ima Bucka, Miku ortake u Domu, ali oni nisu njegovi! Otići će kao i svi, kao i učiteljica koja sebično čuva zagrljaje samo za svoje dete .

Opet je prišao prozoru, tu oseća neki mir, tišinu, dok gleda zvezdano nebo koje ga uvek čeka, i zvezdu Danicu koja mu se iz visina smeši. Ko zna, možda je majka šalje da mu poželi laku noć! Možda je ona negde daleko i ne zna za njega! Bolesna je, ili je nema na zemljici, pokrio je mrak, možda! A ne, ne želim dalje da mislim! Krišom bi posmatrao zvezde padalice u noći. Kapci su se spuštali, teški, okovani čelikom, a on je hteo da posmatra ovu zvezdu. Sve u strahu da će, ako zatvori oči nestati zauvek, kao i mati koja mu i ne zna ime i ne želi da dođe. Najviše voli lavice, one tako nesebično i brižljivo čuvaju svoje mlade, voli i ptiće, zavidi im !

Odjednom, dok je gledao zvezdano nebo, neka srebna prašina mu je sletela na dlan. To je bio znak! Sada treba da izađe, možda mati šalje poruku sa neba? Zaigralo mu je nešto u srcu, i kao da je čuo tam tam, istrčao je u šumu gutajući oštar vazduh, misleći da ga tamo, u mraku u daljini čeka neko. Nije smeo da izgovori ime njeno, nije smeo ili se plašio da ne nestane! Sapleo se u mraku i seo, sam, uplašen i uzbuđen, ovom šumskom tišinom i mirom, nemirom u duši. Sam na celoj planeti, kao Mesec od Sunca, zvezda Danica od svih!. Nešto mu je sletelo na dlan. Skočio je, pogledao ruku koja je svetlela kao semafori u prometnoj ulici. Kako ih beše zovu? Svici, jeste! Svi su sleteli na njegov dlan koji je sada osvetljavao put, znao je da se nešto čudno događa, samo je ćutao kako ne bi razbio tu čaroliju. Svitac mu je sleteo na nos, on se nije micao, progovorio je:'' 'Čekaš me, znao sam da ćeš doći dragi dečače! Usamljen si kao i ja, ali ne brini, neka te ne bude strah! Ja sam tu, znam ceo put kroz šumu .Hoćeš da pričamo, oči su ti tako tužne, samo ćutiš!?''
Dečak je odgovorio: '' Ko te je poslao, da li si ti moja mama? Dugo je nisam video, nisam je nikad video, ne znam gde živi, da li je živa, kako je mogla da me napusti? ''
Svitac je odgovorio:
'' Tražiš sreću, ne želiš da budeš sam! Ne tuguj, svi smo mi na ovom svetu pomalo sami i neshvaćeni! Treba samo da veruješ u sebe, snagu svoje reči, svoje volje, ako nešto zamisliš i zaista želiš, to će se ostvariti, samo treba zatvoriti oči i maštati! Ali nikom svoje snove ne govori, jer se neće ostvariti!

Dečak ga je posmatrao, nije disao, nije hteo da se pomeri, sve u strahu da bi njegov novi prijatelj mogao da pobegne. Nemam prijatelja, samo tebi mogu da kažem, krevet mi je hladan, često zamišljam, kao ona je stigla sa dalekog puta i rekla mi: ''Sine, došla sam da te vodim, daleko odavde! Nikada se nećemo rastati!'' Izvini''! I kada se probudim, krevet je opet hladan, prazan, soba mračna, a ja sam, tužan. Ova soba siva i prazna, prazna , čak i kada je prepuna dece, prazna i mnogo tužna, jer je natopljena suzama svih mališana iz ovog tužnog doma! Da li me sada razumeš, reci da nikada nećeš nestati!?Nemoj i ti da me izneveriš! Deca u Domu hoće da se igraju sa mnom, ali ja nemam volje, jer u njihovim očima vidim tu tužnu pticu koja leti i zamrači im pogled, i onda znam da oni osećaju isto što i ja da čekaju nekog ko nikada neće doći i to me boli, jako me boli! Sleti mi na obraz, tako, tako izgleda i majčin poljubac, ali ja to nikada neću saznati!

Kažu da sam čudan i drugačiji, usamljen kao Danica na nebu, a pogled ne odvajam od zvezdane prašine, zato me zovu Danko! Bolje i tako, nego da nemam ime! Mogla je bar d me krsti i odnese u Dom, da nekom ko jedva čeka dete, a ona me bacila, ostavila, odbacila od sebe kao stvar, kao otpad! A ja deo nje, njena krv i meso!

Svitac: ''Ona ne zaslužuje tvoje suze! Ti si tako zreo i pametan dečak, ti si svoj, i nisi jedini kome je zvezdana prašina namenila takav put. Stegni srce, progutaj suzu, ne daj da te slome, čuvaj sebe, pruži mi ruku, tako! Sada ćemo poleteti, videćeš šta sve možeš kad poželiš, kad čvrsto, i iskreno želiš!

Čekaj, zaustavi se kod ove zvezde, kako se zove? To je Danica, ispunjava želje, zatvori oči pre nego sletimo i poželi želju.

Učinio sam kako je rekao. Odjednom sam počeo da propadam, lagano, kao među meke jastuke i da osećam, mirišem u vazduhu srebrnu prašinu. Kada sam dotakao tlo, osetio sam da na ruci ne osećam slatko golicanje svica. Znači i on je pobegao, nestao, izneverio me, i on !

Ne sanjaš i ovo nije bajka! Čovek može sve samo ako želi! Moraš da veruješ u snove! I ne plači! Život je zvezdana prašina, tiha, srebrna neuhvatljiva sreća koja se pojavi kad se najmanje nadaš! Zbogom, kada poželiš da me vidiš sklopi oči, udahni prašinu i sanjaj! Ne daj nikom da ti ukrade snove, ni kada budeš bio u svetu odraslih! Umesto namrgođenog lica pokloni osmehe, usreći druge, topao pogled koji ti želiš, za kojim žudiš, pokloni drugom! Svitac: ''Evo, sada mi se upalilo ono crveno svetlo!! Jeste, greška. Prijateljstvo se na silu ne stiče, i ne kupuje. Ono dođe iznenada, bez najave, kao sunce posle kiše, proleće posle zime, sreća posle tuge. Ali moraš uvek da budeš spreman da neguješ prijateljstvo kao retku biljku, zalivaš je, posmatraš, pričaš i zaboraviš na sebe i svoju sudbinu. Hej , pa ti me ne slušaš! Zašto ti se tako zamaglio pogled? Idem, i ne tuguj, rastanci su u životu neminovni!''

Dečak: ''Čekaj, ispričaj mi još samo jednu priču!Svitac: ''Ja sam imao u ovoj mračnoj i strašnoj šumi druga, zlog vuka, ali se njega nisam plašio.
Dečak; Zar i vukovi, najopasnije zverke u šumi imaju strah!? Kako te nije tako malog progutao ili zgnječio? Kako svitac i vuk mogu biti drugovi?
Svitac: ''Prijatelji se nađu u nevolji. Jedne hladne zimske noći čuli su se daleko u noći, pucnji! Lovci su u hajci na vuka pucali, a naš šumski delija je bežao glavom bez obzira. Srce mu je lupalo, kao tebi sada! Možda još brže kao indijanski tam tam, i naleteo je pravo na mene! Ja sam mu osvetlio put, i iz rupe u koju je upao, uspeo je da nađe put do jazbine.

Svitac: ''Poslušaj i zapamti! Nikad ne znaš kada možeš biti nekom spas u nevolji, a to te čini plemenitim i dobrim! Ako budeš takav, imaćeš puno prijatelja!

Dečak:'' Koliko i zvezda na nebu, možda i više!'' Svitac je počeo polako da se gasi, kao istopljena stara sveća! Dečak je tiho plakao i milovao njegova nežna krilca, osaetio je davno zaboravljenu toplinu! Poljubio ga je za laku noć, i nestao zajedno sa zvezdanom prašinom. Svitac: ''Zbogom moj mali prijatelju! Ja živim samo jedan dan, i moramo da se rastanemo! Ako voliš i želiš , imaš snove, nikad nećeš biti sam! Pogledaj u nebo! Kada se pojavi tvoja zvezda pozovi me, sklopi oči i videćeš, ja ću doći ! Možda me nećeš videti, ali ako dovoljno sanjaš budan, znaćeš da ja uvek bdim nad tobom i osvetljavam ti put. Dete na svom putu odrastanja prolazi kroz strme i opasne predele, potrebna ti je sva hrabrost, čvrstina, da se ne sapleteš! Čuvaj osmeh u srcu, ljubav u duši i zvezde u glavi! Ja ću osvetljavati tvoj put , biću tvoja tiha senka, saznanje da nisi sam! Dovoljno je da samo veruješ da postojim i onda kada me nema!

Dečak je pogledao ka nebu, i jedna mala sjajna zvezda se tek sad pojavila, nasmejao se, znao je da je to svitac! Istina je, snove mi niko ne može ukrasti!

Sledećeg dana Danko je, vedar ko dan, nasmejan kao zvezda, rumen kao seoska jabuka, brz kao čigra pošao u nov dan i više nikada, jastuk nije bio mokar, oči tužne, a one ptice, mračne i tamne, nisu sletale i tražile gnjezdo u njegovim očima!

Bilo je tu podsmeha, ali ga više niko nije mogao rastužiti. Majka je ostala kao bleda senka, daleka nedosanjana bajka, čudesna vila o kojoj sanjamo i dovoljno je da verujemo da postoji! Verovao je u svoje snove i svoj mali svet! Kad nešto jako poželiš, stisneš pesnice, pogledaš ka nebu, zatvoriš oči, to će biti tvoj san, a sutra java!

Prošlo je mnogo godina, žuta kuća i dalje stoji na istom mestu, dečak sada mladić, rado dođe u svoj bivši Dom sa osmehom na licu. To je ipak bilo njegovo gnjezdo, pozdravi se sa''majkama'', braćom, i vrati se svojoj kući koju nikom ne da! .Dečicu, kao rumene kolačiće ljubi, kotrlja po krevetima, priča sa njima i guguče, radi sve što nije imao on, i priča im o zvezdanoj prašini. Dečak onaj najrumeniji, anđeosko plavih očiju, zveckao je kutijom golicajući moju radoznalost. Pitala sam ga šta nosi u kutiji. Odao mi je tajnu da skuplja svice, čuva ih i pušta u čarobnu šumu, jer mu oni ispunjavaju želje. I meni je poklonio jednog. Sa lica mu nije silazio osmeh, vedar kao dan. Kada u šumi vidite svica, sačuvajte ga! Možda će i vama biti ispunjena želja!