Da li će sve to narod pozlatiti?

Srbija je Balkan, bure baruta, straha i stradanja.Od kneza Lazara, preko Karađorđa, sve do novih mučenika svi pevaju jednu pesmu: " Samo sloga Srbina spasava!." Da li je tačna poslovica Srbin Srbina sekirom seče? Na mitinzima puni sebe, govore da smo mi nebeski narod. Pozivaju se na slavnu srpsku državu Nemanjića, a zaboravljaju na prastanje i blagost Strahinjića Bana. Srbe na vrbe, za sve može, samo ne za Cigane i za Srbe! I dokle tako ? Dok nas više ne bude i svi Srbi ne stanu pod jednu vrbu.!

Setila sam se jedne pesme, još mi treperi u ušima: " Samo Srbin nema sloge, otuda mu bede mnoge!" Naša zemlja je veliko ratno ostrvo iz koga izranjaju kosti osvajača i osvojenih. Ja poput naše slavne pesnikinje tražim pomilovanje za srpska groblja. Od Kosova, preko Gračanice do Vukovara, u romanima Andrića i Pekića, opisano je vaskrsenje srpskog naroda. Prolazimo svi, sami, kao uvek, kroz veliku golgotu, sami protiv svih, za pravoslavni krst u ime ponosa, čistog obraza! U smrt, za domovinu, svaku kap krvi srpske grudom natopiti, i dokle tako? A onda, kad pokopanih kostiju bude više od Srba koji po njima gaze, šta onda? I dokle tako? Kažete nisam rodoljub, a da li je rodoljublje bacati u blato ljudske živote, trošiti ih u bescenje? Za koju ideju vredi žrtvovati ijedan ljudski život? Da li ćemo se opet setiti vizionarskog stava našeg velikana Njegoša :

"Pučina je stoka jedna grdna,
Dobre duše kad joj rebra puču.

Miš u tikvi šta je nego sužanj,
Barjaktaru darivat, Evropu ,
grehota je o tom i misliti. "

U ime ponosa čestitosti, zarad srpstva, poslednju kap krvi srpske proliti za reč sloboda, a onda, kad nas ne bude više ?
Da li ravnodušno prođete pored Solunca prosjaka, ili vas stegne nešto u grudima, a to ne priznajete sebi? Zatvoriš oči i okreneš glavu na drugu stranu, jer tako je lakše! Lakše je zaboraviti, nego osećati stalno jed. Prosjački šešir ,zlatne spomenice, ponosne, staračke oči, večna tišina tiho kajanje za neučinjeno. Pred nama je opet mladić iz Lazine priče, pun snage, kršan, ponosit, pa opet jadan, slomnjen. Sve beše u njemu, a ničega ne beše, i ličiše na polomljenu porculansku vazu.!

"Pogledaj dom svoj anđele, skini paučinu s očiju,
Videćeš prizore potresne, videćeš nesrećne i bolesne,
Videćeš čemer, smrt i jad!. "
Slepi tumaraju u gomili,
Svima su kičmu polomili,
Od tebe očekuju spas!"
Da li smo gomila idiota koja slepo prati skota, i ko je tu patriota, šta to uopšte znači? Građani su pokorno spuštali glave, a policajac im je stavljao žig na čelo. Nije ništa bolelo kad je za domovinu! Zatim je sledila najveća počast jahanje, ministri i vladari jašu građane. Znate li koliko vremena nas deli od Domanovićeve Stradije, a kao da se nismo pomerili ni korak od toga vremena?.Slepi starac, vođa, oživeo je iz Domanovićeve Stradije, sve nas vodi u provaliju, a mi ga slepo pratimo. Nebeski Srbi sve mogu, pa i da lete u provaliju!

Da li je veći zločin ubiti, ili je težak moralni prestup svojom pasivnošću uticati na ishod događaja? Šta bi se desilo da smo ranije rekli dosta patnji i ubijanja.! Kako je vlast moćna zver, i kako lako pripitomi volju i svest, ponos čoveka! Od nas jedna reč čini moralne patuljke. Država kao pauk, iscedi jedinku, bezimenog, i kao upotrebljenu stvar je baci. Pirova nagodba dve noge za jedan stan, slika bez rama, polomljen hrast, lepa ,razlupana porculanska vaza!.Svaki dan ga viđam ispred zgrade i pitam se šta bi bilo da je moj ujak živ? Sećanja oplemenjuju i kad poželim da se setim ujaka, ja pozovem sina po njegovom imenu.

Željku sam htela da pomognem, ali je moja osetljivost prema njegovom bolu bila suviše upadljiva.

Sjaj zlatnih spomenica kao da se ruga bedi iscepanih i zamašćenih okovratnika. Da li smo za sve pomalo krivi? Ćutanje je odobravanje postojećeg stanja, kukavičluk ili mudrost, da li je srpki ćutati? Šta je strašnije? Za obraz žrtvovati ruku, oko ili reč ?

Istorija se ponavlja, a Srbija kao da stalno priča istu priču, Vukovar gori Sarajevo, Mostar, i izbeglice iz sopstvenih kuća odlaze prateći znakove pored puta koji vode u bespuće. Seobe Arsenija Čarnojevića u beskrajnom plavom krugu, prolaze kroz močvaru, prašinu i tamu, negde prema zvezdama! Srbima je naklonjeno nebo, više nego zemlja po kojoj hodimo.Otvaraju se vrata Novog Jerusalima i mi, sami protiv svih, nesvaćeni i neprihvaćeni od sveta koji nas ni ne prepoznaje na geografskoj karti.

Priče se nadovezuju jedna na drugu i teško ih je izdvojiti, ali se sećam one o mladoj doktorki koja hrabro spasava svoju porodicu iz Splita 1993 god. Sela je u kamion i prevezla dvoje male dece kroz barikade.Tako su i počele priče o izbeglicama, svaka tužnija od prethodne.

Ne mogu da zamislim da odem iz svog grada. Ja nigde nemam utočišta i nemam gde da pobegnem. Izbegli su iza sebe ostavili jednu , i otvorili novu stranicu svoga života. Niko i ne može da zamisli kako izgleda kada imaš sve i onda ostaneš beskućnik. Tople domove zamenili su izbegličkim kampovima, drage duše bez mesta počinka, kuće bez domaćina, ljudi bez zavičaja, kao drvo bez korena. Opet pred sobom vidim Solunca prosjaka. Sjaj spomenica kao da se ruga bedi iscepanih i prljavih okovratnika. Zastajem na ovom istorijskom mestu i pitam se da li je to i moj stid, lični, imam li prava da prođem, bez osvrtanja i griže savesti? Sa druge strane sunčane ulice , devojka zastaje pred prosjakom skitnicom i pita ga: "Da li ste gladni'? Hoćete li hleba? Učinila je nešto ljudski, kupila mu je komad pice, a on je besno bacio. I prosjak ima svoj ponos zar ne?

Prodavci novina uzvikuju. "Srbija na ivici građanskog rata, Vukovar gori, izbeglice u beskonačnim kolonama plave Srbiju. Da li se Seobe završavaju ili tek počinju? Tuđa nesreća nikad ne boli kao lična! Biblija kaže da nesrećniku treba pomoći. Ko tebe kamenom, ti njega hlebom, ali kao da smo sve hrišćansko zaboravili! Šta bi rekao srpski pastir kada bi video svoje izgubljeno stado, da li bi imao blagorazumevanje za naš greh? Gde se izgubila misao pomozi bližnjem svom, tuđinu se nađi u nevolji, putniku namirniku krišku hleba i toplu postelju ponudi! Koliko nas je spremno da oslušne odjek ovih hrišćanskih misli?

Sve nesreće nas ne dotaknu i prolaze pored nas kao tuđe, dok ne postanu deo nas i ne dotaknu nam dušu. Kakva ironija! Položila sam uspešno ispit iz hrvatske književnosti, a moj ujak je istog dana poginuo na hrvatskom ratištu u Vukovaru. Srpski studenti su prisiljavani da usred Beograda čitaju Krležine zastave, dok se ubijao srpski narod! Danas, te iste žrtvovane ljude proglašavaju ubicama, a ko ih je gurnuo u rat? Da li su svi plaćenici, i šta je sa obrazom građana koji su se odazvali redovnoj obavezi? Još jednom vas pitam da li za ideale ginu budale? Pojedinci svoj život založe kao kocku za novac i slavu, ali ne zaboravimo one koji su išli ispred svoje časti i poštenja!

Kada sam svojoj prijateljici otvorila dušu, ona je hladno odgovorila da je ovo doba za ratne profitere, njen prijatelj je odličan biznis počeo baš sada. Kao da nije čula moj bol ili se pravila gluva? Koliko je još gluvih za tuđe patnje? .Da li ja grešim u proceni ljudi, ili od njih očekujem previše?

Pronašla sam rođendansku čestitku moga ujaka za osamnaesti rođendan, kako mi sada takve uspomene puno znače!.Tako je to sa uspomenama, nikad nisi siguran! Tako me boli, što ga nisam ispratila toga 28 avgusta u leto, kad je dolazio iz lova. Nosio je svog psa koji se povredio u lovu i to je bio znak, a ja ga nisam oslušnula. Legao je da se zagreje pored stare furune i zauvek nestao iz mog života, bez pozdrava! Grize me savest što nisam istrčala da ga pozdravim, kao da bi to priču promenilo! Ali on nije zauvek otišao iz mog života, ne dok je golubica iz telegrama u mojoj knjizi! Sitnice ponekad čine život, a uspomene ga bogate, tako je to sa uspomenama, nikad nisi siguran!

Trgla sam se, i shvatila da nepristojno piljim. Stajala sam i dalje ispred invalida, krasnog momka. Sve beše u njemu, ali ničega ne beše, i ličiše na divnu, razlupanu porculansku vazu.

Put od kuće do trafike ceo svet, slušala sam tupe udarce štaka koje su zloslutno odzvanjale. Udarci štaka u tišini, udarci vojničkog doboša, biće ih još, slomljenih, iskasapljenih, bez ruku, nogu,očiju, važno da imaju dušu koju su dali otadžbini. Pozlatiće to ovaj narod!

Otac:" Ne treba mi medalja, hoću sina! Sram vas bilo, šta ste uradili.!

Željko je krenuo u novi stan koji mu je velikodušno poklonila država, stan za nogu, mito za izgubljenu mladost! Ceo komšiluk se okupio ispred ulaza da ga isprati, kao da traži izvinjenje, oseća krivicu, stiska momu ruku, i svima se u vazduhu oseća bol! Sve će to narod pozlatiti, pitam se kad će to narod pomlatiti, i ko će nam drage iz groba vratiti? Hoće li grešni pred Bogom svoje greške pokajati? Milan se ne bi mogao zamisliti bez Hane, koja svojom neobičnom i požrtvovanom ljubavlju ovu priču čini još romantičnijom i nestvarnom. Ljubav čini čuda, i ona ne zna za granice. Hana je upoznala Željka u bolnici i zaljubila se u ranjenog i slomljenog čoveka, dala mu je krila i podigla ga sa dna. Danima su šetali terijera, dok se nekakvim čudom, posle godinu dana, nije rodila nestašna Kaća, a zatim Ana. Sada shvatam zašto je u Kunderi podvukla rečenicu o ljubavi.

Šetam se stazom od kuće do trafike i razmišljam da je to njegov ceo put. Uradio je to za sve nas, da nije bio on, stradao bi neko drugi,možda moj brat ili muž! Otišla sam i kupila mu novine, misleći da sam načinila podvig. Njemu je bilo neprijatno. Pogledala sam u lice, a zatim u njegove štake, listovi su mi poispadali. On se sagnuo i na štakama ,počeo da ih skuplja.

"Ma hajde, šta ti je, mogu ja to sam!."

Krenula sam da ga potapšem po ramenu. Htela sam da ga zagrlim i da mu kažem da nije sam, da nas sve boli, da nije trebalo tako da bude. Ali da li će izvinjenja nešto promeniti i koliko zapravo mi obični ljudi upravljamo svojim malim sudbinama.?

Reči utehe odletele su kao nevidljive ptice, a između nas je ostala nevidljiva tišina. I svi iz ulaza smo se izveštačeno ponašali. Kao da smo hteli blagošću i tišinom da mu kažemo da nije sam, ne treba da brine! Da li osećate neprijatnost u grudima kad ste u blizini invalida? Šta znači ljudska ravnodušnost za tuđu patnju? Da li je to egoizam, ili nešto još strašnije ? Da li to znači da poput ukusa slatkog i gorkog, ne prepoznajemo osećanja i postajemo daltonisti ljudskih duša?

Prelazim ulicu i gledam zatamnjena stakla mercedesa. Iz automobila se nazire obrijana glava, zlatne kajle i neljudski pogled. Registracija Bosanski Novi. Priča je jasna! Kako su sudbine različite! Bila sam već pred stanom, iz sobe je dopirao zvuk kao iz čarobne kutije.Ulazim u svoj stan, čuje se radio, podnevne vesti:

"Srbija neće nikada pasti pod tuđu čizmu, borićemo se do poslednjeg čoveka! Dezerteri su izdajice srpskog naroda, odazivajte se na pozive, to je vaša obaveza!".Srbija nije rađala kukavice, rani sina pa šalji na vojsku, Srbija se umirit ne može!"

Senka jednog čoveka zasenila je um i dušu miliona Srba. Beograd je počeo da liči na veliku pijacu, raskršće svih puteva. Kuda bismo mi, da naš grad bombarduju? Odgovor će stići mnogo kasnije.

Sve je prolazilo pored mene, dok jednom nije prošlo kroz mene. Bol najviše boli kad je lični. Avgusta 1991 godine zajedno su pošli na ratište moj brat i ujak. Svi smo strepeli za mlađeg, a dogodilo se suprotno. Smrt ne bira! Ujak je poginuo u Vukovaru, a ja se sa njim nisam ni pozdravila. Iza Marka je ostao čamac, a kroz pet godina, kad su se zalečile rane, i tužne događaje polako prekrio zaborav, u mome naručju je zaplakao drugi Marko. Kada ga pogledam čini mi se da ima ujakove crte, i nije mi žao što sam mu dala ime Marko!

Izbeglice su se poput pritoka slivale u veliku reku Beograda i svi putevi su vodili u glavni grad. Po autobusima su se mogli čuti različiti akcenti. Ulicama i pijacama su putovali tužni smeđi paketi sa zlokobnim crvenim krstom, a onda su humanitarci preplavili pijace. Naš narod se dosetio, i što bismo rekli, srpska posla, počeo da preprodaje humanitarne pakete. Da li bismo prodali i svoju dušu da nam se isplati?

Svuda se osećao miris rata koji se zlokobno približavao našem gradu. Više nismo bili nedodirivi. Zatekla nas je vest na poslu, javili su da se deca evakuišu jer je bombardovano Kosovo. Kada se oglasila prva sirena, zaboleo me je stomak, i ja sam istrčala u toalet. Gde mi je hrabrost? Najteže je bilo odgovarati na pitanja učenika, da li je ovo rat i kad će se završiti? Odgovora nije bilo, i nisam ih lagala. Da li su se građani Stradije probudili iz sna i shvatili da ih slepac vodi u provaliju, a oni to ne vide? Da li smo se mi prekasno probudili?

Vratila sam se osamdesetosmicomicom koja je bila krcata ljudima uspaničenim i unezverenih pogleda. Neobična tišina zavladala je u autobusu. Pred ulazom u zgradu sam videla Željka, propustila sam ispred sebe invalida. Pojava i držanje mladića nije se uklapala sa štakama na koje se oslanjao. Sve beše u njemu, i ničega ne beše, ličiše na novu polupanu porculansku vazu!

Propustila sam ispred sebe invalida, krasnog momka koji kao da je zalutao iz Lazine priče. Seo je ispred ulaza i kao da se spojio sa kamenim stubom. Shvatila sam da nepristojno piljim, nisam znala šta da kažem. Ako pogledam u štake, znaće da ga sažaljevam, mene njegov udes strašno boli! Zašto se to dogodilo baš njemu? Mlad, pun života i lep, bez nogu, bez budućnosti ! .Hoću da zna da me boli, skoro kao i njega. Ali ne, to bi bila laž i sažaljenje, a on zaslužuje više!.

Željko: "Hoćeš da ti otvorim vrata? Ja sam Milan .Drago mi je!". Zatvorila sam oči i zamislila Blagoja iz Lazine priče. Beskrajna tuga i nemoć spajala je vekove. Setila sam se kapetana iz istoimene priče. Svi beže od tuđe nesreće kao da se plaše da je zarazna i može preći na njih. Kako smo samo bedni! Kapetan je mislio:" Dobro je, nije moje, nije mene,živ sam.!" Krivi smo i odgovorni svi pomalo za ćutanje. Kad god bi prošao pored mene, ja bih kao zakovana gledala u njegove noge i štake. Sve beše u njemu, i ničega ne beše, i ličiše na novu, razlupanu, porculansku vazu. Put od trafike do stana ceo svet, telo koje je ostalo sva snaga, budućnost samo ona tačka do koje je stigao 91 godine. Štake na koje se naslanja deluju neprirodno sraslo sa mladim telom. Na njemu su najživnje oči, tamne kao i njegova tuga, neobjašnjive, kao sudbina. Stalno se smeška i pali cigaru jednu za drugom. Gledam u njegove oči i kao da mi govore:

"Nemam noge, pa šta, važno da sam živ, idemo dalje, preživeću i to je za ljude! Šta ćeš, i to je sudbina!" A da li je sudbina ono što nam drugi nametnu?

Zaspala sam, i u snu mi se pojavio san našeg pisca Domanovića. Čudna mi čuda sanjam san našeg pisca, i kud baš Domanovića? .Pomisliće neko da prepisujem a ja zapravo sanjam onaj isti san ili nas vekovima. Nas Srbe gone iste more, pa sve liče na Domanovićevu priču.?

Grad je bio poput našeg, samo malo sivlji, valjda od baruta. Svi su nosili slike, prvo onog ćopavog idola, a zatim, onog drugog! Obavljala se sahrana nesahranjenog i svi su se smejali. Glasali su i živi i mrtvi, ali je ovih drugih bilo malo više. To je prava demokratija, imaju na to prava i mrtvi, kad nisu mogli za života bar sada! E lepe li i poštene vlasti, misli i na mrtve!.

Zatim se moja priča stopila sa pripovedačevom. Građani su pokorno spuštali glave, a policajac im je stavljao žig na čelo. Ni onda nije ništa bolelo, kao ni sada,.ako je žrtva za domovinu. Zatim je sledila najveća počast, jahanje građana, samo su kod nas pevačice jahale političare. Bože, i to je napredak! Slepi starac, vođa, oživeo je iz Lazine priče i sve nas vodi u provaliju. Neka, tako nam i treba! Viče pisac, i prevrće se u grobu!."Majku mu, pa ovo je gore od zemlje o kojoj sam pisao!" Budila sam se, kao u nekom bunilu, i meni su hteli da stave žig, samo se ne sećam da li sam popustila, ili me je sramota? Dobro je da sam sve samo sanjala.!

Počela sam da razmišljam kakva je strašna vlast, i koliko običan čovek nad njom nema kontrolu .Svi smo lutke na koncu, našim životima se poigravaju kao šahovskim figurama. Otpadaju sve, crne i bele, nije bitno koja smo strana samo igrači ostaju živi! Čega se plašimo i šta čekamo? Da Srba pod zemljom bude više nego onih koji po rodnoj grudi hodaju? Država kao pauk, uhvati žrtvu, iscedi je i baci kao upotrebljenu stvar. Pirova nagodba, dve noge, za jedan stan, slika bez rama, polomljen hrast, lepa razlupana vaza! Svaki dan ga viđam ispred zgrade, i pitam se šta bi bilo da je moj ujak živ?.

Opet mi u sećanje dolazi njegova čudna poseta. Htela sam da učvrstim prijateljstvo i pozvala ga na kafu. Mislila sam da će sve biti jednostavno. Imala sam plastične stolice na kojima nije mogao da sedi, niti gde da opruži drvene noge. Nismo imali o čemu da pričamo, jer on na pecanje više nije mogao da ide, a moj muž je ko za đavola, samo o tome pričao!.Posle te posete više ništa nije bilo kao pre! Vlada i Željko su se dogovarali da idu na pecanje ali je sve bio jedan veliki promašaj. Nemamo auto, a Milan nije mogao da pešači. Vlada mu je pokazao ružno pače, mamac, a on ga je samo tužno i tobož nezainteresovano pogledao jer mu nije moglo koristiti kad ne ide na pecanje. Dugo sam bila ljuta na muža što mu nije poklonio ružno pače. Ponekad se u nama javi zrnce sebičnosti kojem se ne možemo oduprti, to je ono što me boli!

"Batalio sam bolan, pecanje n nije to više za mene. "

Oni su se odselili. Država je još jednom pokazala svoju velikodušnost i poklonila im stan. Željko je štake zamenio neobičnim kolicima, autom koji je podsećao na igračku, ali samo podsećao Viđala sam ih zajedno kako se u svom neobičnom, malom svetu, vozaju svi zajedno porodično, kao da je to obično i nema ničeg užasnog i tužnog u tom malom invalidskom autu. Na autu mala Kaća,Hana i on. Kao da su hteli svetu da prkose, i dokažu da su sva čuda u životu moguća, granica nema.!

Uključila sam opet magičnu kutiju, sedmu silu ispred koje svi drhtimo i kao hipnotisani piljimo, dozvoljavajući da nam kroji živote!

Invalidi rata su se okupili i protestvovali ispred skupštine, a seljaci, proizvođači mleka, prosipali su mleko u inat svima! Sve će to narod pomlatiti, samo da ne bude kasno, i ko će nam mlade iz groba vratiti?

Odjekuju crkvena zvona, možda su ona jedini znak da se Srbija budi.Priča je doputovala u Kanadu, kao poklon za slavu moje prijateljice. Zajedno pijemo kafu i dopisujemo se s jednog kraja sveta na drugi. Kako je daleko otišla ljudska civilizacija, a koliko su nam ostale prazne duše! Možda je bolje da smo radili na pronalasku leka za naše bolesne duše, nego što smo stvarali kompjutere! Jelena mi je odgovorila da je u Kanadi hladna klima, nedostaje joj Beograd i šetnja Knez Mihajlovom. " Ne mogu da verujem da je to istinita priča !Odgovorila mi je." Vi tamo puno patite! "Priznaj da si nešto dodala i izmislila. Priča je suviše tragična!

Nisam znala šta da joj odgovorim, verovatno bi se još više iznenadila kada bi čula da je Željko dobio još jedno dete. To je verovatno uteha od Boga za patnju! Srbija svakim danom piše novu još tužniju priču.!