Kažu da rak ne boli,
Samo nam pojede telo..samo..!
Najednom, opet smo goli..
Sami pred sobom sa čistom,
Istom željom ko svi,
A ipak za druge neshvatljivom.

Ima rak, daleko bilo, ćuti, pusti,
Nek nesreća, crna mačka, ne čuje glas.
Valjda neće nas, u veri je spas!
Al sudbina je nekom, ne svima stroga
I ona nikad ne bira kada i koga!

Samo nam se život prekine ko traka,
I opet bismo iz početka, ostajem bez daha,
Ali više nije isto!. Ništa,.osim straha!

Otkucava sat,
Trošim damare tela svoga
kao sapun, trošim se i nestajem!
Letim, lutam ovim crno belim beskrajem.

Stvoreni ni iz čega u nešto..
Izbrisani gumicom crnom sa belog papira,
Jer život je...

Tiho disanje, pisak sa dubine, dna duše..
Lavirint gde svaki potez je iznenađenje.

Mirišemo, dišemo, trošimo slatki kolač života...
I kad gorak nam je najviše je drag!
Kad lomi nas, šamara,
Rosi nam lice suzama, a srce krvari,
Tada večni lije nam trag!

Meki ,topao pogled,zlatasta nežna kosa
glas uspavanke, bolja od majke,
Tepaju deca ime Ljilja,
jer tako joj deca govore iz milja!
''Lakše podnosim lomove i bol,ostaje da se borim,
Gledam te žive,mile mrvice devojčice i dečake.''

Još nije pokrila me noć,
A hladno je, i boli me!
Uvek postoji neko možda!
Nada je kao vino,
Razum zaspi, pogled zamuti,
I kad boli ne prekidaš, jer život je..
Smeh kad rosi ti oči bez povoda,
kiša lije, a kradeš od sreće list!
Grešiš i prljaš, kaješ se
A ipak, si čist!

Živi mi se, ne bih da predam rundu!
Topi se kao vosak, život nestaje u sekundu!
I boriću se, nosi, lomi me, al neću da se dam,
Ne želim da sin brzo bude mi sam,
Nosi me neka snaga..još mi je stalo.
Još želim da vidim lica mi tako draga1

Pa tek mu je sedamnaest, još malo ,
Ukrasti bar ono što svakome se dalo!
Ne bežim, straha nema!
Svaki minut je sladak,
I baš je najmiliji ovaj život kad nije mi gladak1

Krišom ga posmatram, zamišljam,
Ma samo vojsku da dočeka,
Majka da ga pogleda!
Samo da sazna, momački glas da promeni,
da se zaljubi onako, pravo i da se oženi!

Onda i mogu da nestanem ,
Od života se rastanem!
Ili još malo,
dok unuke stavim u krilo,
I kao starica, setim se kako je bilo!

Srebrna kosa, staračke ruke, nestajem..
Čeznem.. peščani sat me troši..
Ne bole me bolovi!
Boli što preprano ga ostavljam,
Sa crnom zemljom se sastavljam,
Ne bole me bolovi...

Samo ga krišom pogledom milujem,
Daljine kad neće me biti dodirujem,
Meko, tiho..
I molim se,iskreno srcem punim,
Da još malo glas mu čujem,
I tiho neprimetno njemu bez bola otputujem!

JOVIS 7.mart 2004 god.