Iskustva iz klupe, koja govore o neposrednom kontaktu učenika i nastavnika, bez korišćenja literature. Zašto su nastavnici omraženi , a učenici ne shvataju šta nastavnici od njih traže?Zašto škola mora da bude sivo i dosadno mesto?Koliko otvoreno nastavnici govore o svojim problemima u učionici?Čega se stide ili šta ne bi želeli da otkriju kao problem zato što im to narušava autoritet?.

Sada ćete svi dobiti jedinice!''Za nepuna dva minuta kečevi su nikli kao šuma u dnevniku.Ja sam ih upisivala mehanički, ne osećajući ništa drugo, osim povređene sujete.Lekcija jedan nikad ništa ne primaj lično u prosveti!Za dva minuta upisala sam u dnevnik trideset jedinica, a onda sam na moje zaprepašćenje bila zasuta gomilom zelenih šljiva.Puna sebe, sa novopečenom diplomom profesora, pobegla sam iz učionice sa željom da se više nikada u tu školu ne vratim.Sada se toga događaja prisećam sa osmehom , samo se pitam gde su našli tako puno šljiva?Ljuta, uvređena i ponižena , pobegla sam iz učionice, zaboravivši dnevnik u učionici.Zaustila sam nešto da kažem u zbornici , ali mi je knedla zastala u grlu i ostala sam nema!Znači tako to izgleda!Završiš fakultet, znojiš se i ribaš klupu da bi te balavci zavitlavali!Setih se saveta profesora, kolege iz studenskih dana koji mi je rekao da je prosvetarski hleb sa sedam kora, sada mi je jasno zašto!Posle neslavnog iskustva, izašla sam sa svog radnog mesta, sa željom da se u školsku klupu više nikada ne vratim.Umalo ne polomih zube na prosvetarski hleb!
U zbornici sam zatekla profesorku engleskog koja mi je dala dobronamerni savet ''Ne ide to tako, mila moja, silom se ne postiže ništa, moraš da im pronikneš u dušu, to su živa bića, moraš da ih osetiš!Ovaj zanat se uči godinama, još si mlada!Uz put , da ti kažem, promeni cipele, znaš kakva su deca, traže dlaku u jajetu!Pogledala sam cipele koje su bile, istina malo glomazne, ali po mom ukusu!Rekla sam u sebi, cipele, svašta, nosiću ono što se meni sviđa!Pala mi je na pamet moja profesorka istorije i čuvena situacija sa brošem koji je ceo dan nosila na stražnjici, umesto na grudima!Kako smo se samo slatko smejali, kao i oni meni sada!Lekcija broj dva ,profesorski posao je javan i svaki dan smo izloženi pogledu stotina učenika.Učenike treba navesti da ih privuče ličnost profesora, a da se manje bave njegovom spoljašnjošću!
Spustila sam se suznih očiju sa senjačkog brda ,kao oboreni kralj sa trona i govorila sebi da sam okončala profesorsku karijeru, ali nisam mogla da pobegnem od svoje sudbine!Da li pod sugestijom ili slučajno, kupila sam lepe , ali i jeftine elegantne cipele!Za prvo iskustvo vezuju me ružne uspomene, ali kako naš narod kaže, prvi mačići se u vodu bacaju!Na greškama se uči ,a koliko još grešaka moram da napravim da ispečem svoj zanat?Dve ružne uspomene su mi ostale kao utisak o toj školi, jedna je bila protest nastavnika , koji je po meni bio neprimereno i primitivno izveden.Naime, nastavnici su ,zbog malih plata prosuli prašak i šampon iz humanitarne pomoći i zajedno sa ulošcima sve pobacali po stolu u zbornici.Da li je baš moralo tako da se izražava bes i nezadovoljstvo, možda je ta pomoć mogla nekom i da koristi?Kako nas učenici gledaju i od koga treba da uče o ponašanju ako se mi tako primitivno ponašamo!?Mislim da i pored teške situacije u kojoj smo bili, ovo pokazuje drugo lice prosvete! Koliko samo ima zalutalih u prosveti, zašto rade taj posao , ako ga ne vole?
Kako to da država ne vidi značaj obrazovanja?Da li je moguće da se samo ono što je materijalno vidljivo i opipljivo plaća?Znači li to da smo mi prodavci magle?
Posebno je u ovom pozivu nastavnika prisutna zavist i surevnjivost , meni niko nije hteo da pokaže kako se pišu planovi i upisuje čas.Dobila sam objašnjenje od koleginice da ni njoj niko nije pomogao , pa se i ona mučila!Od tada sam shvatila da sama sebi moram biti najveći oslonac.Čvrsto sam rešila da svojoj budućoj koleginici pomognem sve ono što meni nisu htele kolege iz čiste sujete i nemara!Zavist i sebičnost su jako ružne ljudske osobine Kako nas vide učenici ako se mi tako ponašamo?Naša misija je u duhovnom i moralnom obrazovanju dece. Lako ćemo ih nečemu naučiti, brojke datume i definicije će zaboraviti , ali životne lekcije ne, dajte da od njih stvorimo ljude!
Nastavila sam rad sa decom , ali na drugačiji način, davala sam privatno časove .Slučajnost je htela da se opet vratim u školu!
Sećam se prvog razgovora sa šeficom, slatko sam se nasmejala, sedim preko puta šefice u njenom kabinetu, a miš trčkara gore dole, ja se trudim da na prvom razgovoru ostavim utisak ozbiljne osobe, ali se jedva suzdržavam da ne prasnem u smeh.Ušla sam u zbornicu, i sećam se da niko nije bio raspoložen za razgovor.Polako sam probila led i počela da razgovaram, saveti su stizali drugačiji i neobični.Nauči ih da čitaju, mnogi ne znaju ni slova da pišu, podvikni im , ne dozvoli da oni kolo vode u učionici!Drži ih na odstojanju , čim primete da si meka, popeće ti se na glavu1Ne druguj sa učenicima!Mora da se zna ko je učenik , a ko nastanik!Samo oštro sa tim mangupima, upiši ih, meri im puls, razgovaraj sa njima nasamo, analiziraj šta ih muči , kako reaguju kad su nasamo sa tobom.Oprosti im prvu grešku ,nagradi ih za dobar rad, budi prirodna i nemoj da se foliraš , oni to odmah primete!Deca ne vole folirante i hladne ljude, njima treba savet koji ne mogu da dobiju od roditelja.

Slušala sam pažljivo sve savete, primenjivala ih i shvatila da će biti najbolje ako mi ostanu negde u glavi, pa ih samo povremeno izvadim, kao iz neke fioke. Svaki profesor je priča za sebe i svoju profesiju i način predavanja usklađuje prema svom karakteru. Isto je i sa učenicima, ima ih raznih, dobrih i loših, pametnih, i ograničene inteligencije, ali je isti slučaj i sa nastavnicima. Najviše dece je iz socijalno ugroženih porodica, što usložnjava pristup njima i umnožava pedagoške probleme.Naime, ne možemo na isti način sagledavati problem učenika koji postiže loše rezultate, ako imamo u vidu da je on iz problematične porodice.Ako iz haosa i bračnih, porodičnih lomova ulazi uznemiren u učionicu, nije ni čudo što ne može da uči.!Njihove sudbine nam ne daju za pravo da ih previše strogo sudimo i budemo prema njima grubi.Ako ne nailaze na razumevanje u porodici, oni traže pomoć sa strane, pa moramo da pratimo njihove signale i pružimo im ruku.Ja to i danas radim kroz pismene zadatke, gde oni ,ako procene , otvore dušu i otkrivaju sve i najskrivenije delove svoga bića.Takav gest ne treba izneveriti, i u ovoj situaciji nastavnik ima obavezu i pravo da se nađe u ulozi neposrednog psihologa i pedagoga:Pa koje osetljivo ljudsko biće može da ostane ravnodušno na poziv za pomoć?Ponekad je dovoljna samo topla reč i smiren pogled i oni će sve razumeti, to će im biti dovoljno da otklone svoje sumnje i dileme!Setila sam se ovom prilikom misli Dositeja Obradovića koji je primetio da je dečja duša poput voska, u kakav ga kalup metneš takav će oblik i dobiti!
Pokušajmo da im otkrijemo dušu po pogledu, tonu kojim nam se obraća.Ako je agresivan, možda ima razlog za to, ne treba ga unapred osuđivati i kažnjavati!Na agresivnost i drskost, odgovorimo toplinom i smirenošću!Oni će ostati iznenađeni i možda će biti zatečeni našom taktikom!Kažu da su deca ogledalo društva, zašto se onda čudimo što su ponekad primitivna ,raspuštena i drska, pa takva je i zajednica u kojoj živimo!Optužujemo ih za haos, a gde je mir koji je potreban za odrastanje?Mi smo živeli u atmosferi harmonije, i izobilja , a oni?Budili su se uz zvuke sirena,pištaljki, krvi i užasa.Mnogi su rat gledali i proživeli, ostali bez roditelja, kako onda imamo obraza da kažemo da smo samo predavači?Zar nije škola vaspitno obrazovna ustanova i mi polažemo zakletvu kao i lekari!Lošim predavanjima, svojim moralnim primerom možemo da upropastimo ili uzdignemo generacije dece!Zar to nije vrhunaska odgovornost!?Mi smo misionari duha i moralne inspiracije, graditelji nove piramide društva, ali je naša piramida golim okom nevidljiva, za razliku od Keopsove, ali ništa manje istorijska i vizionarska!Samo treba biti širokih vidika i skinuti amove ! Šta je važnije od dece i njihove sudbine, oni su budući stanovnici planete!Ako ih i mi odbacimo , šta im preostaje osim ulice?
Sve porodice su srećne na isti, a nesrećne, na svoj poseban način.Svaka porodica ima svoj skriveni problem koji često postaje problem deteta i uzrok njegove neprilagođenosti ,agresivnosti i nemira u odnosu na okolinu i vršnjake.
Postoje u prosveti, vrlo neprijatne situacije, koje su često prisutne u mašinskim školama zato što se tu upisuju učenici lošijeg proseka, i iz siromašnijih sredina. Nastavnik je često , u takvoj sredini, u ulozi policajca koji stalno mora da lovi izgrednike, izbacuje ih sa časa ili ispisuje disciplinske mere kao na fudbalskoj utakmici.A da bi sve bilo tako slično utakmici , nastavnik se može uporediti sa sudijom koji greškom igrača, učenika, često strada i biva čak i premlaćen!
Pa ko mu je kriv kad se opredelio za tako opasan poziv, reče meni jedan moj bivši direktor!Elem, znači mi njima ne predajemo , već smo tu i da im merimo puls!Nervozna deca, malo su duvala ili su iznervirana što roditelji nemaju para ili je nešto drugo u pitanju!Besmisleno pravilo u prosveti, učenik nastavniku svašta može da kaže, ovaj će da guta, a nastavnik mora da meri reči na kantar!Nemojte se iznenaditi kada predavača u školama bude sve manje! Pa ko je lud da se toliko arči i troši kao sapun za tako malo nadoknade! Kada bi nas bar malo uvažavali , poput onih starih predratnih profesora, stvar bi bila već sasvim drugačija!Uvek se pitam zašto nam rupu potkopavaju naši, kolege, i oni odozgo?Kao da oni nikada nisu sedeli za istom tom klupom, pa najveći broj nadzornika i direktora , potekao je baš iz tih školskih klupa! Ostaje nam da poput svetog Save lutamo po mraku, u nadi da će naše stado čuti i razumeti naš jezik.
Šta nam daje snagu i elan?Kako da naši napori postanu smisleni?Kada sretnem učenika na ulici koji je završio školu i srdačno mi se javi i poljubi me , znam da nigde nisam pogrešila! Ako izađete iz učionice vedri , ispunjenog srca, sa razmenjenom energijom ,to vredi kao pedeset loših časova i utisaka.Samo napred, naš posao je sizifovski put, kotrljajmo na gore kamen, samo se nadajmo da će biti manje onih koji će nam u tom misionarskom poslu odmagati!

Opet se pitam kako proniknuti u njihove duše?Ako bi mi unapred znali šta deca osećaju, oni ne bi bili živa bića, već kompjuteri koji reprodukuju znanje poput mašine.
Učenica koja boluje od teške bolesti poverila mi se da joj nedostaje samopouzdanje, volela je sa mnom da priča posle dramske sekcije.Poučno i kreativno, pre svega, humano iskustvo! Svakom ko je u nevolji, a pruži ti ruku treba pomoći, nas ovaj poziv u tome i obavezuje!Posle priče shvatila je da njena sudbina nije usamljena.I dalje tvrdim da ne treba bežati od zbližavanja sa učenicima, naravno ,i u tome treba naći pravu meru!Nije to potrebno svakom detetu!

UČENICI PRESTUPNICI I AGRESIVNO PONAŠANjE U UČIONICI

Kako odgovoriti na drskost učenika i neprimerenu agresivnost u učionici?Da li nastavnici moraju sami da se nose sa problemom? Koliko je takva situacija rešiva i problem samo škole? Da li predškolske ustanove moraju da pripreme i emotivno dete za školu?Šta rade roditelji sa svojom decom ako ona dolaze bez poznavanja osnovnih pravila vaspitanja i ponašanja?Ne postoji pravilo , ni recept,jer je svako dete priča za sebe.Učenik se različito ponaša u kolektivu, i kada nasamo razgovara sa nastavnikom. Često smo u situaciji da moramo učenicima da merimo puls jer ne znamo kako će svaki da reaguje na upisivanje, jedincu ,usmenu opomenu.