DRAMSKA SEKCIJA - PRIZORI IZ ŽIVOTA
omnibus predstava u četiri čina

Da li su roditelji svesni šta čine svojoj deci? Setila sam se one misli da je ljudska duša kao vosak, u kakav ga kalup metneš takav će oblik dobiti. Mnoge mlade duše rastu bez kalupa i cilja razlivene u bespuću. Sećaš se priče o majci koja je rodila dete i ostavila ga drugom ispred kućnog praga, i one što je sad skoro bebu stavila u zamrzivač. Proganja me ta priča kao noćna mora! Uvek pomislim da su pogrešili, da nije istinita ,jer to zvuči strašno!.Pokušavam da pronađem razloge.. ali nijedan razlog nije dobar da žena odbaci deo svoga tela i duše. Mora da je ta žena posle tog čina duhom invalid i celog života traga za izgubljenim delom svoga tela.

Evolucija nas uči da smo duhovno i mentalno nadmoćniji od životinja, ali nismo, kao one, naučili da sačuvamo svoju vrstu! Ponašamo se kao kanibali , uništavamo svoju vrstu, sami sebe! Lavica do poslednjeg daha brani svoje mladunce, a ženka čoveka često odbacuje svoj porod od sebe. Slonice u krdu predaju svoje mladunce na čuvanje celom krdu, a žena odbacuje svoje dete kao da je izrodila težak kamen, teret iz svoje utrobe, a ne svoje korene!

U vaspitanju duše i osećanja nismo mnogo odmakli, naprotiv, kao da smo se vekovima vratili unazad! U vreme naših predaka razlikovali smo moralne od nemoralnih postupaka, a naša deca su u strašnoj borbi izgubili predstavu o pojmu istine i poštenja. Da li smo mi odgovorni za to što su nam životi mučni, duše kao mozaik, razbacane između potrage za zaradom, svakodnevnih briga i obaveza u porodici?.Savremeno doba je pred nama, i kao da se ruga našim nazorima: "Hajde pokušaj, prošao si rat, ali može još , možeš li bez posla, trpiš li lako glad!"

Savremeni roditelj hoće jednom šakom da zahvati sve, i pruži svom potomstvu i onda se često deci da dragocene čestice životnog praha promaknu između prstiju i dete ne primi glavni roditeljski dar, toplinu, ljubav, vreme detinjstva i oazu mira i blaženstva u koje će se vratiti u vreme životnih suša, kada možda roditelja više i ne bude!.Gde to stalno grešimo? Da li možda treba da se vratimo u prošlost i pročitamo starinsku bajku o Hasanaginici i majci Jugovića, pa da shvatimo da je duhovna toplina i porodično utočište najvažnije.?

Roditelji grčevito sakupljaju grančice za svoje porodično gnjezdo. Roditeljska ljubav je suptilna veština koja se može uporediti sa baštovanstvom, a ko ne voli cveće, ne treba ni da ga se dotiče, jer će u njegovim rukama uvenuti! Opet neko jednostavno nema dara i strpljenja, niti ga cveće, deca zanimaju!

Slučajnost je nekom čoveku podarila dete, ali on taj dar od Boga ne ume da poštuje. Deca su naša cveće, osetljiva i nežna tvorevina koju moramo posmatrati, pokloniti joj deo sebe, celog sebe žrtvovati, gledati ih pogledom i rečima milovati.! Kažu da cveće lepše napreduje tamo gde je atmosfera pogodnija, a i ljubav je poput muzike koja blagotvorno deluje na cveće i ljude. Deca su naše cveće koje treba voleti i zalivati ih suzama, ljubavlju, pojiti ih rečima, pogledima i dodirima, pa će pred našim očima izrasti kraljevska biljka ili divno dete na koje ćemo biti ponosni.

Muž: Opet piskaraš, pravi si skriboman! Zar misliš da tvoje kolege tako troše energiju na onu decu, čuvaju se, a ne kao ti! Svakog dana i sata se trošiš u onoj školi kao sapun! Da li se zapitaš koliko energije i živaca sačuvaš za svoje dete, i ko će ti za sve to reći hvala? Pregledala si pismeni, mogu da pretpostavim sa koliko osećanja pratiš svaku njihovu reč! Kada bi se lekari udubljivali u probleme svojih pacijenata davno ih ne bi bilo! Verovatno bi neko dete i usvojila, samo da ja pristanem, a da li će ti se na ulici sutra to dete pozdraviti? Hoće li te neko poznati telefonom kad ostariš i svi te zaborave? Da li te zaboli stomak od gladi i muke kad detetu ne možeš da kupiš kožne cipele , nego one sa buvljaka? Sačuvaj se malo za nas! Ova država ne trpi emotivce, već im se podsmeva!

Profesorka: Ne mogu da verujem da takve reči izlaze iz tvojih usta! Kamo lepe sreće da svi rade svoj posao, Srbija bi cvetala! Ja ću uvek postupati po svojoj savesti, a nagrada će doći sama, ako ne ovd, onda od Boga! Nastavnici nisu samo predavači, već i ljudi koji moraju učenike da uvedu u život, pruže im sve što su roditelji propustili .Mi smo položili zakletvu morala ,kao i lekari, samo je pitanje koliko su toga nastavnici svesni! Naša misija je velika i nevidljiva zato što rezultati stižu godinama kasnije i nisu vidljivi kao građevine i proizvodi. Mi proizvodimo generacije mladih ljudi, od nas zavisi budućnost nacije, samo toga mnogi nisu svesni! Pacijent umire od pogrešnog zahvata, i to je tako bolno očigledno, od pogrešne ideje i učenja umire i vene degeneriše se čitav narod.Takve greške je još teže ispraviti.

Muž: Vratiću se na životno pitanje! Šta ima da se jede, i kad ćeš primiti platu? Šta će ti sjajne i vizionarske ideje ako si gladnog stomaka i kada ćeš već jednom uvideti svoj bedan položaj? Profesori su nekada bili poštovani, danas se učenici sa njima sprdaju i svi ih ponižavaju. Packe im udaraju svi direktori, roditelji, nadzornici, deca! Oni su kao učenici kojima svi drže lekcije! Sizifovski posao, kao Don Kihot sa vetrenjačama! Zaboravljaš kad su ti učenici pljunuli na katedru, a onaj te drugi izvređao! Kako ti sve to možeš da trpiš? Od kakvog materijala ste pravljeni vi prosvetni radnici?

Profesorka: Nikada i ne možeš da shvatiš ovaj posao, samo oni koji ga obavljaju uviđaju svu složenost našeg poziva! Ako nemaš dovoljno duše i ne voliš decu, ne umeš ni da im praštaš! Mi smo zrele osobe, a oni su još uvek mala deca koja polako postaju ljudi. Ako im mi ne pomognemo umesto roditelja, gotovi su, vaspita ih ulica! Mi smo njihova poslednja šansa, poslednja vera da svet može biti lepši da oni mogu da se promene! Neću da zaboravim sastave u kojima prepoznajem mračne životne ispovesti dece.Traže od nas savet, mi smo im poslednji oslonac, kako da im ne pružim ruku! Zašto da ostanem gluva i slepa za njihove teške sudbine! Naša uloga je uzvišena ,ja se ne plašim težine ovog poziva, ko ne voli decu i nema strpljenja i ne treba da radi u školi! Kao što građevinci prave mostove, slikari iza sebe ostavljaju umetnička dela, nastavnici stvaraju nove generacije,oni su misionari ljudskog uma a ko to ne vidi nema dovoljno širine!
Muž: Samo ti piskaraj, i živi u snovima! Ko će te pitati kad ne budeš svom detetu pružila minimum! Da li se pitaš koliko ćeš tako istrošena imati energije za svoju porodicu? To što ti radiš je hvatanje magle! Prenesi krevet u školu, ili još bolje, dovedi ceo razred ovde! Pogledaj neke svoje kolege, ispredaju svoje na brzaka, pa zdravo đaci! Koliko para toliko i muzike!
Profesorka: Znaš koga sam juče srela, mog učenika Todora! Nije znao ni nos da obriše i išao je u školu zarozan, a sada je izrastao u ozbiljnog momka i radi u sudu.

Muž: I ja sam video juče tvog bivšeg kolegu, profesora ruskog jezika. Od penzije ne može da živi, pa taksira! Eto dokle je dogurala prosveta! Vi ste poslednja rupa na svirali !

Profesorka: Ne mogu da verujem, pa on je uvek bio najelegantniji u školi!
Sve posmatraš prozaično! Deca svoje doživljaje nose kao žig čitavog života, i kada pomislite da vas ne čuju i ne vide, ona sve upijaju. Ako želite da vaše dete bude uspešno i srećno, nemojte da se uporno trudite da liče u svemu na vas! Ljubav i porodična sloga daju im motiv za zdravo detinjstvo! Dete je divan pupoljak koji ima šanse da izraste u još lepši cvet ako ste vi dobar roditelj baštovan! Negujte ga, posmatrajte, zalivajte i volite, presađujte po potrebi iz jedne u drugu sredinu i videćete, desiće se čudo, od nežnog, neuglednog pupoljka izrašće predivan cvet i dete na koje ćete biti ponosni! A ko ne voli cveće, baštovanstvom i ne treba da se bavi!
Jedni protiv drugih, godinama, zar nije lepše da udruženi savladamo sve prepreke!? Da li profesor uvek mora da bude dreser,policajac, smor,davež? Zar nije moguće da postane blizak prijatelj, nama draga osoba koja će nam ceo život ostati u dragoj uspomeni!? Pitate se kako je to moguće?
I profesori i učenici idu svaki dan u školu, samo sede na suprotnim stranama.Svi jedva čekaju ono zvono i da što pre pobegnu iz škole! A ko to sme javno da prizna i zašto je to tako?! Na prvi pogled, profesori su svi ozbiljni i strogi, ali pogledajte malo pažljivije! Nastavnici neminovno primaju i osobine svojih učenika, pa su često detinjasti i luckasti, ali to ne smeju da priznaju! Kako se samo raduju raspustima i ekskurzijama! Koliko puta suzdržavaju smeh na neku detinju šalu! Umesto da ratujemo jedni protiv drugih, bolje da sklopimo primirje i učinimo da učionice postanu radionice mašte! Škola je naša druga kuća u kojoj provodimo veliki deo dana, zašto ne bi onda postala vesela, svetla i zanimljiva!? Za to je potrebno tako malo naše volje! Ako svi budemo čekali samo bolje dane, oni neće skoro doći! Potrebno je odvojiti malo vremena i usmeriti deo energije bez očekivanja da to odmah mora da nam se nadoknadi! Uostalom mi imamo odgovornost za generacije koje izlaze iz naših klupa!
Deco, roditelji, nastavnici, postojite jedni zbog drugih! Pružite ruke i stvorite krug koji se nikada neće raskinuti! Škola nije mučionica, već riznica znanja! Batina nije izašla iz raja, snažna reč, topla reč, blag pogled, i puno strpljenja, energija koja se razmenjuje je naš imperativ! Setite se Dositejeve misli: "Koristite mudru reč kao pouku i iskrenu reč kao savet"

PRIZOR DRUGI PORODICA I DETE

"Sve porodice su srećne na isti , a nesrećne na svoj poseban način" Tolstoj

Muž pije zavaljen u fotelji, gleda u prazno , ne zna šta će sa sobom , ostao je bez posla.Oko njega su razbacane stvari!

Muž: Opet si preprodavala robu na pijaci, kako te nije sramota, profesor sa diplomom, zašto se tako ponižavaš!? Misliš da ćeš da se obogatiš ili meni teraš inat?

Žena: Kako se usuđuješ to da mi kažeš? Za koga ja rintam, da li bi imao za hleb i cigare da ja ne preprodajem? Šta bi bilo sa Sanjom? Šta bi bilo sa nama? Mućni svojom glavom i otrezni se? Nemoj da živiš u iluzijama! Samo se opijaš, bežiš od ljudi i sveta! Kao da si prvi koji je ostao bez posla! Ili to ne godi tvom muškom egu? Kada si poslednji put izašao sa Sanjom? Da li si je pitao ima li problema? Pomisliš li da će se ona zastideti takvog oca kad te njene drugarice vide na ulici? Znam sve, i to da me već godinama lažeš, neću više da živim u lažima! Razumeš, promeni se ili je gotovo!

Otac: Znači tako, sada ti više ne trebam! Zaboravljaš dane kada sam ti bio oslonac!? Opusti se, sutra će biti bolje! Hajde da ostavimo da prenoći, dođi ,mi smo tim!

Žena: Ne pokušavaj !To više ne pali, dosta mi je istih početaka! Samo prazna obećanja, pa kad vidiš flašu opet ludilo! Ne mogu to sebi više da dozvolim zbog Sanje!

Muž: Znači ja sam kriv što je država propala, ja ostao bez posla! Ostaviću piće, obećavam! Daj nam još jednu šansu, samo još jednom!

Ćerka: Šta vi to meni radite, i vi ste moji roditelji ,vi da me vaspitavate! Ponašate se kao Cigani! Idem, bežim iz ove ludnice?! Poželim da nestanem i da me nema! Kako žive ostala deca sa svojim roditeljima? Majini roditelji uvek idu zajedno, porodično na izlet ,a vi!

Otac : Dosta, kako to razgovaraš sa ocem, ja sam te odgajio! A tako mi vraćaš!

Majka: Da je nisi pipnuo!Ona je moje dete!

Maja: Vi niste normalni! Ne treba mi takva porodica! Idem i ne tražite me! Selim se sa Tanjom u Hari Krišnu!

PRIZOR MOJA PRVA LjUBAV ZABORAVA NEMA

Mladić i devojka se vraćaju iz grada. On stoji i zaljubljeno je gleda. Očekuje da ga ona pozove u stan. Devojka se premišlja i nervozno vrti torbu!

Devojka: Ti si kao neki pesnik! Daj ne foliraj se, ko danas još recituje poeziju!?

Dečko: Ti si moj trenutak i moj sen"
I sjajna moja reč u šumu
Moj korak i bludnja!"
Ostaj nedostižna ,
nema i daleka kao eho!"

Devojka: Zbunio si se! Zaboravio si stihove, šta se foliraš!?

Mladić: Zbunim se kad te gledam! Noge mi se odseku! Kakav ti je to parfem?!

Devojka: Osetim neku drhtavicu, skoro kao kad treba da odgovaram matematiku! Plašim se da ću pasti na ispitu, pred tobom! Hajde da zajedno radimo matematiku! Udvoje je uvek lakše !

Devojka: Mama mi nije kući , ali naići će komšinica!

Dečko: Kakva komšinica! Sakriću se na terasi, jesi li čitala Romea i Juliju?

Ona: Kakvi su ti to fazoni, bečka škola!

Daj ruku , da ti pogledam u dlan, vidim jednog dečka , koji obećava !
Devojka : A taj dečko si ti!

Ona: Hvala si me ispratio , idem kući, ćao!

On: Kakva si! Nemaš petlje, plašiš se! Ja ću ti pomoći. U dvoje se lakše uči!
Ja ću te preslišati sve temeljno , od A do Š!

Ona: Baš si smešan ,ali imaš stila! Uđi , ali na pet minuta!

Komšinica: Zlato, došla komšinka i donela ti štrudlu sa makom, tvoju omiljenu! Otvori da zalijem cveće !

Devojka : I šta sada da radimo, beži na terasu! Ako nas provale, gotova sam!
Teta Daro, u kupatilu sam, kupam se!

Komšinica: Dete, otvori , mama mi je poručila da te čuvam! Ma šta se to čuje, da nemaš ti tu društvo ,nekog dečka, hajde otkrij mi! Dobro, neću da vas uznemiravam!

Zvoni telefon, majka je zove iz inostranstva.

Mama: Jel to moje detence? Ljubi je majka! Kako sam te se uželela! Doći će mama za vikend! Šta hoćeš da ti kupim?
Ćerka: Nije mi do poklona, šta će mi krpe kad ti nisi nikad kući! Samo pričaš o biznisu! Ne treba mi vikend mama, neću više da budem sama!

Majka: Ne ljuti se na majkicu, moram da zaradim pare kako bi ti lepše živela! Dolazim sledećeg vikenda i kupujem ti najke! Niko u razredu neće imati lepše!

Ćerka joj spušta slušalicu.

Dečko: Nemoj tako sa mamom! Ona sve žrtvuje za tebe!

Devojka: Ej oladi sa tom pričom! Tvoji roditelji su uvek s tobom!

Dečko: Bar kad bi hteli da negde nestanu, ne bih imao ništa protiv!

Prizori iz školske klupe

Sanja leži na klupi, drug iz razreda prilazi i seda pored nje.

Sanja: Šta je, nešto se desilo? Dobro te poznajem! Nemoj da kriješ ništa od mene!

Sanja: Ma pusti, matorci, pobegla sam juče od kuće! Ne mogu više da ih trpim!
Grizu se i svađaju ko zveri! Ne znaš ti kako to izgleda! Ne mogu ni da
spavam od njih! Tata kaže, treba da znaš ko je kakav, da sama proceniš! Spavam u Hari Krišna bratstvu, na Karaburmi! Tamo su svi braća
Pevamo i čitamo po ceo dan, a ništa ne moramo da radimo! Jedina obaveza mi je da za njih prodajem knjige!

Milan : Oni tobom manipulišu! Ne budi glupa! To je sekta! Kad im više ne
Budeš trebala odbaciće te ! Kako hoćeš! Nisam ti ja mam da ti punim
glavu .

Saša: Pogledaj one dve guske! Kao da su u modnom salonu, a ne na času!
Juče sam je video sa nekim matorcem kako izlazi iz besnih kola!
Tako mlada i lepa devojka, a već sponzoruša! Šta pare čine od
čoveka!

Milan: Došla je nova profanka iz muzičkog! Da li si videla svoju drugaricu
Hajde, možeš da me upoznaš sa njom!

Ćuti, evo gleda me ja joj se dopadam?

Juče sam bila na žurci.Umirala sam od dosade, ali mi se na kraju do
pao jedan plavi dečko! Ne mogu da verujem, pa to je on! Kada je došao novi učenik u razred?

Milan: Izvini koji čas sada imamo?

Ona: E,sad me ništa ne pitaj!

Milan: Hoćeš sa mnom sutra na koncert Galije?

Ona: Ne volim Galiju, ali mislim da ću doći!

Tanja : Vidi što imam novi lak, zar nije kul! A gledaj moj megabrus!

Dijana : Ti si kao neka riba, iskuliraj gusko! Na tebi je sve veš
tačko, kad ćeš da ugradiš silikone!

Tanja : Štreberko, idi bubaj! Šta ti znaš o modi ?
Mozak ti je programiran na Pink!

Dijana: Kada te dohvatim bićeš za otpad! Ti si dama što bez para ne hoda
sama .Plavuša sa tri grama mozga!

Tanja: Ko je još video leba od škole! Para vrti gde burgija neće!

Dijana : Fizička lepota ništa ne znači bez duhovne! Spolja gladac, a iznutra jadac
Za tebe je samo štajga, žali bože što nekom zauzimaš mesto
u školi !

Tanja: Stiže engleskinja, hajde da joj otpevamo našu himnu i šarmiramo je na brzaka!

Profesorka : Baš ste slatki, lepo pevate, vi ste neko veselo odeljenje! Ko to
kaže da ste problematični!?

Milan Ne mojte da žurite sa utiscima, šta vam je to na suknji!?
Profesorka Sram vas bilo! Tako dočekujete novu nastavnicu?
Poslednja klupa napolje!
Svi iznose klupu napolje!
Milan: Izvinite, mene nešto boli stomak, mogu li napolje? On izlazi,
a za njim još učenika.

Profesorka: Šta vi u poslednjoj klupi radite? Ne mogu da verujem! Sram
vas bilo!
Zaljubljeni par: Profesorka, mi se samo volimo, utvrđujemo lekciju sa prošlog časa!

. Vi ste nam pričali da ljubav sve prevashodi i ima moć pa smo mi sada nemoćni da iz te magije izađemo!

Miroslava: Milan je u teškoj depresiji, pa sam se ja našla tu da mu pomognem!

Milan: Kamo sreće da su se ovi naši matorci više ljubili, a manje svađali bar bi nam porastao natalitet! Profesorka, vi kao da ste u drugom veku! Danas se brzo živi!

Direktor : – Stoji i prisluškuje ispred vrata- Šta je ovo koleginice? Zar se tako drži čas? Uspostavite red, molim vas!

Učenik: Profesorka, koliko imate godina? Da li ja imam šansi kod vas?

Profesorka: Deco u školi ste! Budite pristojni!

Učenik : Možemo li da plačemo, pošto nemamo nikakve šanse kod vas!

Milan: Evo ga Koča, legenda ove škole! Delio je kečeve kao točkiće, da
može da ga kotrlja cele godine!

K R A J